Bila je subota ujutro oko devet sati kad sam u tišini i osami molio u kapelici našeg Pazinskog kolegija. Sasvim nečujno prišla mi je s leđa časna Paulina i na uho rekla:

"Zahvalite Bogu što ste mu tako blizu."

Odmah su mi oči prosuzile, a ostatak taštine u meni odmah se zabrinuo: neće valjda baš sad još netko ući i vidjeti me tako ganutog.

Vi biste možda rekli: "Pa što je tu ganutljivo?" - Pa, eto, ni sam ne znam kako bih vam objasnio što me j e u tom trenutku taknulo... Kao da sam u jednom trenutku uhvatio cjelokupni smisao čovjekova života.

Časna Paulina ima osamdesetsedam godina. Ona je topla duša naše kuće.

I tako sad mislim da nema bolje pobožnosti od ove:

Zahvaljivati Bogu što nam je tako blizu. Zahvaljivati Bogu što smo mu tako blizu.